Nedavno je muzičar Taj Weeks ispalio opasku koja je uzdrmala reggae svet kada je rekao da je "reggae postao kukavički i irelevantan za bilo kakvu borbu koja se danas vodi u svetu" aludirajući na pasivnost bendova da konkretizuju poruke i strah da se odlepe od šablona koji su već petsto puta prežvakani, a pritom su apstraktni do zlaboga. U toku aparthejda u Južnoj Africi, reggae pesme su kao na traci išle protiv tadašnjeg režima i ozloglašenog Bote (recimo Reggae George, Danny Coxsone "President Botha", Collonel Robbie "Wicked Fella", verovatno najpoznatiji LP na tu temu "Apartheid is nazism" od Alpha Blondy, itd.). Reggae je bio glas potlačenih, a danas je prerastao u glas individua koji se iz svojih udobnih domova Prvog sveta žale na manjak parkinga u gradu i to porede sa Vavilonom. 

 

S druge strane, ovakva vrsta kritike nikada nije važila i tek danas ne važi za beogradski sastav FC Apatride UTD. To je najsiroviji reggae bend danas u svetu koji sa smelom hrabrošću ulazi u ozbiljne političko-društvene teme od svog prvog albuma "On The Frontline Menu" (2006.) i koji je verovatno politički najartikulisaniji reggae sastav, usudiću se da kažem, ikad. U Beogradu su 5. aprila održali koncert u skoro rasprodatom klubu Kvaka22 (neverovatno, ali samo je 1 karta bila neprodata od ukupno 250!) i ozbiljno se "iskupili" za 4 godine pauze koliko je prošlo od poslednjeg nastupa u Beogradu (što je i dobrim delom opravdano, uzimajući u obzir 2 godine pandemije).

 

U klubu kao što je Kvaka22, skromnih i prilagođenih tehničkih kapaciteta, odmah je bilo uočljivo da će bend imati posla da se izbori sa zvukom, a naročito u glavnoj prostoriji opet skromnih dimenzija, u kojoj se u 22:30 nacrtala masa željna svirke i popunila dupke prostor za tili čas. Bilo je tu reggae publike, DJ-eva, organizatora festivala (konkretno Roots Revival festa iz Herceg Novog), članova drugih bendova, ali je takođe bilo mnogo publike koja možda i ne sluša toliko sam reggae koliko je privučena angažovanim porukama i pesmama benda. Ili, bar ona ekipa koja se rado može svrstati uz tvrdu socijalističku liniju koju bend zastupa. 

 

Bend je bez kašnjenja počeo ispred zastave Angole koja je visila na zidu iza bubnjara i odmah uleteo sa pesmom koja otvara aktuelni album "Third Worldism": "Ah, come!", što je konceptualno bila odlična ideja, ali na koncertu na kojem vam ne stoji bar 150 ljudi u prostoru ispred bine spremno da vas ponese sa tom istom binom. Tako da mi je malo žao što je jedna od njihovih jačih pesama i meni lično jedna od omiljenih "ispucana" na početku kad su tek opipavali teren i kad je bilo potrebno dodatno namincati tehniku, a publika bila svakako naoštrena da ih nadglasa. No, već kroz pesmu-dve su se snage sa "obe strane" bine iznivelisale, tehnika dovedena verovatno do maksimuma, pa je već sa dužim pesmama "Eyes of Cochise", "Hugo Boss" i "Sunday" sve postalo potaman, a erupcije oduševljenja sve jače (pa čak ni ekstremna temperatura nije smetala, osim eventulano mom telefonu koji je u pola koncerta i snimanja počeo da trokira i izbacuje neka sistemska "overheated" upozorenja i krenuo da se gasi),

 

Tokom celog koncerta je postojao dojam da se bend ipak bori sa pomenutim tehničkim aspektima, ali to je više otežavalo izvođenje pesama koje nisu toliko popularne kao "The Rock", "Heaven" ili "Nat Turner", iako su čak i u tim uslovima uspeli da zaokupe pažnju publike (naročito tokom prve), dok je ostatak koncerta bend bio maltene nošen na krilima naoštrene mase koja je fanatično pevala sve stihove. Veća erupcija je došla s pesmom "Serbia '99", njihovim verovatno najvećim hitom, kada je frontmen i pevač objasnio da su njega i DJ-a U-Rosha prve bombe dočekale dok su puštali reggae u praznom beogradskom klubu, politički neinformisani da je bombardovanje uopšte počelo (više o tome u skorašnjem intervjuu benda za Reggae Fever). A kada je došla na red "Soldiers of Hamas", tada je publika samoinicajitvno uz visoko podignute palestinske zastave počela da skandira "Israel terrorist!" što je bio definitivno politički najmoćniji i najglasniji momenat večeri. Isto tako su prisutni brzo vratili bend na binu kada su probali da završe koncert a da ne odsviraju "Calling Africa". Bio je to bis za sva vremena (snimak možete pogledati ispod), kao i cela svirka.

 

Često se setim sjajne najave koncerta benda iz 2018. godine kada su pravili svirku "protiv kapitalističkog terora" za prikupljanje novca porodici Miroslava Stojanovića, nezaposlenog oca četvoro dece koji je izvršio samoubistvo jer mu je isključena struja zbog duga od 22 hiljade dinara, a kad su ljudima naglasili da će ako propuste tu svirku biti slično kao da su propustili koncert Sex Pistola 1976. Ali, sada, 6 godina kasnije moram reći (bez obzira što je i tada bila odlična svirka) da je ovo bio taj punk koji niste smeli da propustite i nešto najbliže toj floskuli "koncert za pamćenje" koji će pritom ostaviti ozbiljan trag na kompletnoj srpskoj muzičkoj sceni, i ne samo reggae. FC Apatride UTD još jednom pokazuje zašto su bend koji nadilazi žanrovske okvire i pritom udara u meso jače od bilo kakvih kilavih pesmica koje preplavljuju striming servise i popularne platforme. I što je najbitnije, vraćaju reggae brzom brzinom tamo gde mu je mesto - na prvu liniju borbe potlačenih i za dekolonizaciju umetnosti, kulture... a sa tim i uma.